PO VIĐENJU, A U TIŠINI: KAKO €10 MILIJARDI ŠTEDNJE GRAĐANA SRBIJE GUBI VREDNOST
Anatomija jednog tihog gubitka i uloga fondova očuvanja vrednosti u post‑kovid okruženju
Postoji jedan paradoks u kome živimo a da ga uglavnom ne primećujemo. Inflacija u Srbiji je u poslednjih pet godina kumulativno premašila 43%, a istovremeno je više od polovine ukupne štednje građana parkirano na računima koji godinama donose praktično nula prinosa. Novac radi nešto što ne bi trebalo da radi: spava. A dok spava, gubi.
Ovaj blog je pokušaj da se pažljivo pogleda taj fenomen kroz brojke, da se objasni zašto se on dešava, i kakvu ulogu fondovi očuvanja vrednosti mogu da odigraju u rečniku finansijskog ponašanja domaćinstava u Srbiji.
Štednja u Srbiji u jednom dahu
Prema poslednjim zvaničnim podacima Narodne banke Srbije (mart 2026), ukupna štednja stanovništva kod banaka iznosi 2.060 milijardi dinara, odnosno približno €17,6 milijardi. To je istorijski maksimum – i, što je možda još važnije, više nego dvostruki iznos u odnosu na 2018. godinu.
Ali ono što stvarno priča priču nalazi se ispod ove agregatne brojke. Posmatrajući strukturu štednje:
Štednja po viđenju (a vista) čini 59,3% ukupne štednje – preko €10 milijardi
Devizna štednja po viđenju sama za sebe čini 57,4% ukupne štednje
Oročena štednja preko godinu dana čini svega oko 6% ukupnog iznosa
Drugim rečima, najveći deo štednje srpskih građana je u kategoriji koja je banci najjeftinija, a vlasniku najmanje korisna.
Kamatna stopa koja to nije
Da bi se razumela razmera ovog problema, dovoljno je pogledati ponderisanu kamatnu stopu koja se efektivno ostvaruje na štednju po viđenju. Po podacima NBS-a:
2020. godine: 0,04%
2022. godine: 0,03%
2024. godine: 0,12%
Mart 2026: 0,04%
Ovo nije anomalija jednog perioda – to je strukturna konstanta poslednjih sedam godina. Štednja po viđenju, jednostavno, nema prinos. Nije ga imala ni kada je referentna stopa NBS bila 1%, ni kada je dostigla 6,5%. To je proizvod činjenice da banke ovaj novac tretiraju kao operativnu likvidnost, ne kao kapital koji treba nagraditi.
Za poređenje, ponderisana kamata na oročene depozite porasla je sa 1,4% (2019) na 2,79% (mart 2026) – što je konkretan pomak. Ali samo manjina štediša koristi tu mogućnost.
Aritmetika tihog gubitka
Sada ćemo se vratiti ekonomskoj realnosti u kojoj se ova štednja čuva. Prosečna godišnja inflacija u Srbiji u poslednjih pet godina iznosila je oko 7,6%, sa vrhuncem od skoro 12,4% u 2023. godini. Kumulativno – cene osnovne potrošačke korpe rasle su za preko 43%.
Šta to znači u praksi za nekoga ko je tokom celog perioda držao novac u depozitu po viđenju? Hipotetičkih €10.000 ostavljenih po stopi od 0,04% godišnje, posle pet godina vrede:
Nominalno: ~€10.020 (rast od svega 20 evra)
Realno: ekvivalent oko €7.000 u kupovnoj moći iz 2020. godine
To je gubitak od približno €3.000 po svakih €10.000 štednje – ne zbog rizične investicije, ne zbog tržišnog pada, nego zbog odluke da se ne radi ništa. Pomnoženo sa €10 milijardi koje srpska domaćinstva trenutno drže po viđenju, govorimo o gubicima koji se mere u milijardama evra realne kupovne moći – tihim, nevidljivim, ali sasvim realnim.
Zašto se to dešava?
Najlakše bi bilo pripisati ovo nedostatku finansijske pismenosti. Ali stvar je nešto suptilnija. Kada razgovaram sa klijentima – fizičkim licima i kompanijama – uglavnom čujem tri razloga:
„Trebaće mi novac uskoro." Pojedinci se boje da, ako oroče sredstva, gube fleksibilnost. To je razumno – ali pretpostavska da je oročenje jedina alternativa, a nije.
„Ne razumem alternative dovoljno dobro." Ovo je intelektualno iskreno – i upravo ovde se otvara prostor za informisano biranje.
„Bezbednije je ovako." Ovo je najopasnije od sva tri – jer zamenjuje subjektivni osećaj sigurnosti za objektivnu realnost gubitka. Štednja koja gubi 30% kupovne moći u pet godina nije bezbedna. To je samo spori gubitak.
Tržište je, paradoksalno, naučilo građane da je „ne raditi ništa" osnovna pozicija. A nerad ima cenu. Ta cena je inflacija minus kamata na štednju po viđenju. Trenutno, ta cena iznosi između 4 i 5 procentnih poena godišnje kupovne moći.
Fondovi očuvanja vrednosti – šta to zapravo jeste
Između „para na računu" i „para u akcijama" postoji čitava klasa instrumenata koja je u Srbiji još uvek nedovoljno poznata širem auditorijumu, iako u svetu postoji decenijama. Reč je o UCITS fondovima očuvanja vrednosti, kategoriji koju regulativa EU naziva money market ili short‑term cash funds.
Njihova suština je jednostavna:
Ulažu u kratkoročne, konzervativne instrumente – državne zapise, kvalitetne korporativne obveznice kratke ročnosti, depozitne instrumente prvoklasnih banaka.
Imaju visok stepen likvidnosti – sredstva su, po pravilu, dostupna u roku od nekoliko radnih dana, bez penala.
Cilj im nije velika dobit – cilj im je da prinos bude iznad inflacije ili u njenoj blizini, dok je rizik na najnižem nivou koji finansijski sistem priznaje.
Strogo su regulisani – UCITS okvir je jedan od najstrožijih u Evropi, sa propisanim limitima izloženosti, transparentnošću i nadzorom.
To su, dakle, fondovi koji ne pretenduju da budu zamena za investicione strategije rasta. Oni su zamena za novac koji bi inače stajao.
Eclectica RSD Cash i EURO Cash UCITS
U okviru Eclectica Capital‑a, Društva za upravljanje investicionim fondovima, lansirana su dva fonda iz upravo ove kategorije: Eclectica RSD Cash UCITS i Eclectica EURO Cash UCITS. Oba su osnovana 16. januara 2026. godine i oba imaju indikator rizika 1 – što je najniži stepen na zvaničnoj skali UCITS fondova.
Iako fondovi imaju kratku istoriju, prvi rezultati ilustruju o čemu pričamo:
Poređenja radi: ponderisana kamata na štednju po viđenju u istom periodu kretala se oko 0,04% godišnje. Razlika nije marketinška priča – ona je matematička.
Sigurna luka, ne brza zarada
Ono što je važno razumeti, i što stalno naglašavam u razgovorima sa klijentima: fond očuvanja vrednosti nije zamena za investiranje – on je alternativa nečinjenju. Njegova svrha nije da vam donese veliki kapitalni dobitak; njegova svrha je da spreči nevidljivi kapitalni gubitak koji nastaje kada novac dugo stoji.
Ako razmišljate o štednji za penziju, o akumulaciji bogatstva u dužem roku, o investiranju u akcije i dugoročne obveznice – fondovi očuvanja vrednosti nisu rešenje za to. Za to postoje druge strategije, koje u Eclectica pokrivamo kroz individualno upravljanje portfoliom, sa pristupom globalnim tržištima i dugoročnim horizontom.
Ali ako imate višak likvidnosti – sredstva koja vam trebaju dostupna, ali ne odmah, ne sutra, već u dogledno vreme – onda je pitanje vrlo konkretno: da li tom novcu dozvoliti da gubi 4-5% kupovne moći godišnje, ili ga staviti u instrument koji je dizajniran upravo da to spreči?
Umesto zaključka
U vremenima visoke inflacije najopasnija odluka je nedonošenje odluke. Ona se ne registruje u glavi kao gubitak, jer iznos na izvodu ostaje isti – ali se registruje u svakoj kasi, na svakom računu, u svakom punjenju rezervoara.
Pravo pitanje za srpskog štedišu danas više nije „koliko mogu da zaradim?" – jer to pitanje obično vodi u rizike koji ne odgovaraju njegovim potrebama. Pravo pitanje glasi: „koliko gubitka mogu da dozvolim?"
A za odgovor na to pitanje, ne treba se osloniti na osećaj. Treba pogledati brojke.
Prof. dr Nikola Stakić
Portfolio menadžer
Eclectica Capital